Pero sa greskom

Pre nekoliko decenija rođena je devojčica, crne duge kose, tamnih očiju sa pogledom laneta, sitna i krhka. Takva je i danas, samo farbane sebe kose. Odbačena, borila se da preživi, u beznađu nalazila nadu, u bedi hranu, u sebi tajnu. Uspeću, čak i da mi nije predodređeno, predodrediću. Nisam na ovozemaljski svet poslata da budem avet koji životari robijajući zivot. Ne, nisam. Tu sam da stvaram i volim. I da me vole. Drugačija sam, jesam, ali i takvi postoje. Pronaći ću dušu sebi sličnu da sagradimo most, jer mostovi spajaju. I u tom spoju neraskidivu sponu da nas zauvek sastavlja. Kad kažem zauvek, mislim dokle postojim. - Govorila je sebi. Život jeste kratak, koliki god kliše, otrcan i jadan, bila ta reč. Prekratak, prijatelji moji, da se posvetimo čekanju. Idite i dešavajte se stvarima kao Leo Da Vinči. Poletite, ptičja perspektiva je mnogo bolja od žablje. Dišite, budistički zdravo i uživajte hedonistički u svakom trenu ovog vremena. Verujte mi, nije teško vrisnuti kad boli duša, zaplakati u samoći i otpustiti svo smeće. Jedna nas osoba voli na ovom svetu. I samo smo njena srodna duša. Sve ostalo su ljudi, dobri i zli (jer svi smo mi i jin i jang) - što iskreno da vam kažem, malo će njih priznati, jer smo u genima manipulatori, kako prema sebi samima, tako i prema okruženju. Ti ljudi, nekada će biti uz nas, nekada ne; Imaćemo i prijatelje i neprijatelje u njima; U jednom trenu sudije sa cenjenim sudom i optužbom, u nekom drugom naše najvernije obožavaoce. I to je tako. Tvrđavu i most gradimo sa njima, ali ne živimo u njoj sa njima, zapamtite to. Jer tajne su informacije koje će kad-tad biti upotrebljene, razotkrivene. Budite mudri, moji Vi, u tišini tajnujte, u galami slušajte. Ja nisam. Opekla sam se. U potpisu, Artemida. Vrhove papira spalila je upaljačem, zavila ga u rolnicu, obmotala crvenu vunicu i vezala čvor. Dok ga je ubacivala u običnu bocu, stavljajući čep na vrh i spuštajući u Dunav, najzad izgovori: Nadam se da će ova poruka u boci stići baš do tebe, moja soulmate. Pronađi me, dok snežna kiša pada, kod Petrovaradionskog sata, na Bogojavljensku noć. - Završilo je lane sa suzom u oku još jednu čarobnu noć, još jedno pismo uzalud išvrljano nekom reklamnom hemijskom olovkom poznate političke partije. Znala je, ne postoji on. Sama je i zalud ga traži. Naviknuta na samoću, toliko da u mislima joj se lomi spoznaja kako bih i živela u paru nakon toliko ispunjenih setnih sati mira i harmonije, jer ona jeste tako srećna u sopstvenoj melanholiji taštine, naučena da čeka na ljubav, novac, prijateljstvo, karijeru, uspeh... Koja nikad neće doći. Iako se onomad zarekla da će predodrediti. Nije ni sigurna zašto daje motivacione savete grupi dok u sebi traži samo jednu osobu. Ne budite lane sa suzom u oku, budite dah toplog vetra u kosi koji nosi u novu pustolovinu sreće. U zdravlju slavili baš ovu noć. I poslušajte je, kad ona samu sebe nije uspela.